mamicaibebica

Ja i moj sinčić polako i sigurno koračamo ka devetom mesecu. Šta reći svaki dan pun aktivnosti i novina, i nijedan nije lak kao što izgleda. U stanu je sve (samo naizgled) prilagođeno i uređeno kako se mališan ne bi povredio, ah to tako dobro zvuči. Aliii ipak nije tako kao što izgleda, nije dragi moji. Jedan jači vrisak, odlazak do sobe i pogled na malenog anđela koji bespomoćno leži i plače na podu, dokazao je da ipak nije sve dovoljno bezbedno! Prva pomisao, ooo neeee, ja sam najgora mama na svetu, dopustila sam da mi ovaj mali anđeo opet padne... A onda pa da li je moguće, neeee, nee opet... Kako je moguće??? da li se to samo meni dešava?!  A onda očajanje, osećaj bespomoćnosti i krivice koji srazmerno raste jačini zagrljaja koji mi u tom trenutku pruža moj maleni dečko. Uzimam brzo telefon okrećem majku u nadi da će me ona razumeti i utešiti, a zapravo dobijam hladan tuš, štaaa dozvolila si da ti dete padne sa kreveta, kako, pa ti stvarno nisi normalna, gde si bila, šta si radila i još 1000 pitanja u istom kontekstu. Videvši u kom pravcu ide razgovor, prekidam ga rečima da mi je neko na vratima. Sada sva onako uznemirena, a sada još i iznervirana brzo okrećem sestru kako bi joj se požalila i olakšala, a ona me dočekuje rečima "e, samo što sam htela da te okrenem reče mi mama za malenog, jaoj draga nemoj da se igraš moraš paziti na njega, još je mali", slušam i ne verujem šta čujem, ubrzo prekidam razgovor nekim glupim izgovorom. A onda sednem, uzdahnem i pokušavam da se saberem. U glavi haos, da li je moguće da sam ja toliko loša majka, da li je moguće da sam toliko neoprezna, a pritom činim sve što je u mojoj moći da zaštitim svoje dete, da li je moguće da se ovo samo meni dešava, da li je moguće da sam ja u stvari nesposobna za roditeljstvo...Našla sam se u beznađu, niko me ne razume i ne shvata, dok ja umirem od straha i bola... A onda tračak svetlosti u svom tom ludilu, pogledam dete ispred sebe, kako me umiljato gleda, i razmišljam aaa neće tebe tvoja majka nikada osuditi, ali nikada, pa makar radio sve naopako, već će ti samo podrška biti, nikada se ti nećeš osećati ovako kao ja u ovom trenutku mili moj dečače. Tako da dragi moji, koliko god se mi trudili da predvidimo sve mogućnosti, život je ipak kreativniji i iznova nam može pokazivati pregršt novih, tako da je najbitnije da mi vršimo roditeljski posao od srca i najbolje što umemo, to će sigurno učiniti da naša deca postanu dobri ljudi, a izazovi sa kojima se susrećemo na tom putu, nek vas ne brinu, oni zapravo pomažu da izgradimo najbolju verziju pre svega nas samih, a time i naše dece.