Čas me vidiš, čas me ne vidiš
Osvanuo je divan i sunčan dan...zajedno sa suprugom i klincima krenuli smo na rođendn kod moje majke, usput smo trebali samo da svratimo do prodavnice da kupimo poklon. Da ne bi sada svi izlazili i gubili vreme, odlučili smo da izađemo samo ja i ćerkica, i sve završimo na brzaka.
Međutim, tu kreće ludilo... Naime, krenemo mi da gledamo po radnji stvarčice i sve je bilo u redu, gospojica me držala za ruku i zajedno smo gledale...No, u jednom trenutka ugledam nešto zanimljivo što bi mogli kupiti i prilazimo tome zajedno, međutim u trenutku dok ja tražim broj, osetim da mi nema u ruci malenine ručice, ostavljam sve i krećem u potragu, žene koje su bile u mojoj neposrednoj blizini pitam da li su spazile malu devojčicu, plavih očiju, smeđe kose... dok mi u glavi najgori mogući scenario, već počinjem teško da dišem i gubim dah. Zajedno sa još tri žene krećem da tražim dete, ali nje nema i nema. Obilazim sve uglove prodavnice, ali nje i dalje nema, molim obezbeđenje da pripaze da ne izađe iz prodavnice, budući da se vrata otvaraju na senzor, a da je izlaz izbprodavnicu bukvalno na samoj ulici. Uspaničeno pregledavam svaki ćošak prodavnice, ali moje drage devojčice i dalje nema, starija ženica koja mi se pridružila u potrazi, pokušava da me smiri, ali onako sa strahom i uznemirenošću, što me s jedne strane hrabri, a s druge dodaje mojoj panici. Prilazim kabinama, pregledavam, verovatno su mi svi psovali sve po spisku...ali i dalje nema pa nema moje devojčice. Sa knedlom u grlu, grčom u stomaku i srcem koje divljački udara, krećem ka pultu da molim poslovođu da mi vrati kamere ne bi li pronašla svoju dragu devojčicu, suze već kreću da se kotrljaju niz bledo lice, i polako kao da gubim tlo pod nogama. Usput žene koje su se priključile potrazi presreću me pitanjem da li sam pronašla svoju devojčicu, mučno im odgovaram kako nisam i odmahujem rukom pokušavajući da prikrijem suze...Najednom, čujem povik mamaaaa , u prvi mah pomislila sam da haluciniram, ali neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee ipak je to bila moja draga devojčica koja mi povika "heej mama ja sam ti se sakrila", prišla sam joj i čvrsto je zagrlila i poljubila, sva sam drhtala od uzbuđenja, a mojoj sreći nije bilo kraja. Znam da mnoge mame na mom mestu bi povikale, ili čak i udarile dete, ali ipak ona ima samo dve ipo godine i ja sam se opredelila za razgovor, ma koliko to bilo teže da prihvati, jer uostalom greška je bila i moja, zato drage mame uvek budite na oprezu kada su vaši mali anđelčići u pitanju.
Naravučenije, svaki sekund motrite na svoje dete, čudno je kako samo jedan trenutak nepažnje može da vam divan dan pretvori u jedan od najgorih i najstresnijih u životu.
Žvaći, žaći- njam, njam
Prelazak na čvrstu hranu...
Zvuči zabrinjavajuće, ali ipak nije, bar ne iz mog iskustva, budući da moja deca sada jedu sve. S toga ću isto podeliti sa vama, pa možda nekom i pomogne. E, ovako sa uvođenjem čvrste hrane počeli smo sa četiri meseca i 20-ak dana. Najpre smo probali povrće, zatim žitarice i najslađe za kraj voće, budući da je voće slatko i deca ga lako i brzo prihvataju. Imajući to u vidu sa devojčicom prvi na repertoaru bio nam je krompir, koji joj se baš i nije nešto svideo i posle ga nije jela dugooo, sve do 15-og meseca. Čak i kada bih joj pomešala sa drugim povrćem, jok, slabije bi pojela obrok. Međutim, to se može desiti sa bilo kojom namirnicom, čak i sa onom koju je dete prvobitno prihvatilo, zato ne očajavajte! Danas ima tri godine i obožava krompir na sve načine. Sa sinčićem smo prvo probali šargarepicu, dečko je pa malo reći bio oduševljen. Svaku novu namirnicu koju uvodite tri dana dajete jednu istu zbog moguće alergije i to po 1-2 kašičice, s tim što količinu postepeno povećavate. Dalji redosled je bio isti tikvica, bundeva, šargarepa/krompir. Zatim smo krenuli sa žitaricama, pirinčane i kukuruzne pahuljice, pirinčane su oboje prihvatili bez problema, dok kukuruzne i ne bas na početku, međutim, već nakon nekoliko pokušaja jeli su ih ne praveći problem. Bitno je da oni nauče ukuse, posle sve ide lagano, tako da moj vam je savet da sve što je predviđeno za njihov uzrast date svom mališanu. Šta reći, morate imati razumevanje za male anđelčiće koji nemaju pojma šta im se dešava, ipak su oni do tada bili samo na siki odnosno flašici. A ovo je ipak nešto novo i za njih, gidni još uvek ne umeju ni da pokupe hranu sa kašičice, a i ukoliko bi je pokupili slučajno, ne znaju šta sa njom, ali polako, naučiće i to brže nego što očekujete, verujte mi. Stoga naoružajte se strpljenjem iiii započnite "igru"!!! Pre nego počnete, očekujte da će hrane biti na sve strane, a najviše po vama i vašem mališanu. Ali nije to tako strašno, sve se da oprati xexe... najbitniji je učinak, kada vidite sito i nasmejano dete, nakon svih tih slatkih muka osećaj će biti božanstven. Baš kao što vi volite da jedete u prijatnoj atmosferi, isto obezbedite i vasem mališanu i uspeh će biti zagarantovan!!! Moja preporuka da dete udobno smestite u hranilicu, dubak, ljulju... Tačnije gde mislite da se ono oseća najprijatnije, uklonite sve igračke iz njegovog hvatoruka, jer bi to dodatno otežalo hranjenje(a pritom bi nakon hranjenja iste morali i da perete, mučno, zar ne?! ), u pozadini pustite dečije pesmice i otpočnete sa animiranjem i hranjenjem deteta. Ono što je možda najvažnije i najteže jeste da olako ne odustajete, u startu izdvojite i do 2-3 sata po obroku i potrudite se da dete pojede što veći deo obroka. S tim da imate u vidu da dete neće baš uvek pojesti istu meru, već nekada može više, nekada manje u zavisnosti od gladi i od onoga što jede. Evo, sada se baš sećam kada smo jednom bili u poseti kod mojih roditelja i sada ja hranim svoju princezu, koja naravno zeka, pljuje, izbacuje, razmazuje kašicu po sebi, stolu, podu... ali ja ne odustajem i kaže meni ćale "ti dok joj daš jedan obrok, dođe vreme za drugi, ne muči dete", eh to vam je ono što kažu kada vam sipaju so na ranu...Ali nastavila sam, ne osvrćući se na njegov komentar i nakon 2h i 15min moja devojčica je pojela celu kašicu, mojoj sreći nije bilo kraja, juuuupiiiii ipak sam uspela!!! Stoga i slušajući mnoge druge slične priče, ne brinite i ne dozvolite im da vas obeshrabre, jer taj period traje najviše 2 meseca, i kada to izgurate više nećete imati problema oko hrane. To vam je čitava filozofija. Evo i tabele kojom sam se ja rukovodila i sa prvim i sa drugim detetom i oba puta mi je i te kako pomogla. Ko krene mojim stopama puno srećeee!!! 
Najbrže i najbezbolnije odvikavanje od dojenja
Znate ono kada vas pitaju koliko ima dete i na vaš odgovor 12(13,14,15...) meseci, sledi ono njihovo "jao i još sisaaa, velika/velik je više, ma hajde i ti se glupiraš, šta će mu/joj to", a vama se automatski diže kosa na glavi!!! Međutim, to uopšte nije lako prekinuti. Nije to samo prekid obične fizičke veze, već nešto mnoooogooo, mnogo više od toga!!! Bol je i fizička i psihička, koja nije merljiva ni sa veličinom bola na porođaju, jer na porođaju žena oseća samo svoj uglavnom fizički bol zbog odvajanja njenog anđelčića od njene utrobe, a u ovom slučaju pored svog bola, trpi i patnju i bol svog deteta, koje u beznađu vapi za njenom sikom. To je vrlo, vrlo teško, a još je teže učiniti ga bezbolnim i za majku i za dete! Dragi moji pa i majke narkomana u agoniji daju novac deci da pribave drogu, jer ne mogu gledati detetovu patnju, iako znaju da će ih droga uništiti, e ovo vam je nešto poput toga, teško zar ne?!Upravo iz razloga što je za mene to bilo traumatično, podeliću sa vama svoje iskustvo. Pre nego što sam se odlučila na takav korak morala sam najpre psihički da se pripremim tj. da prihvatim da je vreme da se jedna veza između mene i moje devojčice prekine, a potom sam slušala iskustva svojih najbližih i čitala po forumima iskustva drugih žena. Ono što se meni učinilo najlakšim načinom čitajući iskustva drugih jeste SENF, namazati grudi senfom. Iiii nećete verovati(nisam ni ja dok se nisam uverila)BINGO, uspelo je!!! Namažem ja tako grudi senfom, budući da je moja devojčica tada imala već trinaest meseci, kada je prišla siki koja je bila namazana senfom i osetivši miris, samo je okrenula glavu na drugu stranu i to bez plakanja, malo je reći da sam bila oduševljena! Ali sam i dalje bila u neverici iščekujući sledeći podoj. U vreme sledećeg podoja krenula je opet ka sikama, tada sam joj dala da povuče, ali čim je liznula, osetivši ukus senf ostavila je i to bez plača! Ljudi moji to je bilo za neverovati! Od tada više nije ni pokušala da siki. Tri noći se samo budila u vreme kada je ranije sisala, kratko bi plakala i nastavila sa spavanjem. I tu je bio kraj našim mukama. Nakon trećeg dana sedela je sa mnom dok se tuširam i kada bi ugleda sike smešila bi se, na moje pitanje hoćeš, uvek bi odgovarala neee i to sa smeškom! I upravo taj njen smešak bio je potvrda da smo u pravo vreme učinile pravu stvar!!!! Svima onima koji krenu mojim stopama, puno sreće i uspeha želim!!!
Da je roditelj biti lako, roditelj bi bio svako
Ja i moj sinčić polako i sigurno koračamo ka devetom mesecu. Šta reći svaki dan pun aktivnosti i novina, i nijedan nije lak kao što izgleda. U stanu je sve (samo naizgled) prilagođeno i uređeno kako se mališan ne bi povredio, ah to tako dobro zvuči. Aliii ipak nije tako kao što izgleda, nije dragi moji. Jedan jači vrisak, odlazak do sobe i pogled na malenog anđela koji bespomoćno leži i plače na podu, dokazao je da ipak nije sve dovoljno bezbedno! Prva pomisao, ooo neeee, ja sam najgora mama na svetu, dopustila sam da mi ovaj mali anđeo opet padne... A onda pa da li je moguće, neeee, nee opet... Kako je moguće??? da li se to samo meni dešava?! A onda očajanje, osećaj bespomoćnosti i krivice koji srazmerno raste jačini zagrljaja koji mi u tom trenutku pruža moj maleni dečko. Uzimam brzo telefon okrećem majku u nadi da će me ona razumeti i utešiti, a zapravo dobijam hladan tuš, štaaa dozvolila si da ti dete padne sa kreveta, kako, pa ti stvarno nisi normalna, gde si bila, šta si radila i još 1000 pitanja u istom kontekstu. Videvši u kom pravcu ide razgovor, prekidam ga rečima da mi je neko na vratima. Sada sva onako uznemirena, a sada još i iznervirana brzo okrećem sestru kako bi joj se požalila i olakšala, a ona me dočekuje rečima "e, samo što sam htela da te okrenem reče mi mama za malenog, jaoj draga nemoj da se igraš moraš paziti na njega, još je mali", slušam i ne verujem šta čujem, ubrzo prekidam razgovor nekim glupim izgovorom. A onda sednem, uzdahnem i pokušavam da se saberem. U glavi haos, da li je moguće da sam ja toliko loša majka, da li je moguće da sam toliko neoprezna, a pritom činim sve što je u mojoj moći da zaštitim svoje dete, da li je moguće da se ovo samo meni dešava, da li je moguće da sam ja u stvari nesposobna za roditeljstvo...Našla sam se u beznađu, niko me ne razume i ne shvata, dok ja umirem od straha i bola... A onda tračak svetlosti u svom tom ludilu, pogledam dete ispred sebe, kako me umiljato gleda, i razmišljam aaa neće tebe tvoja majka nikada osuditi, ali nikada, pa makar radio sve naopako, već će ti samo podrška biti, nikada se ti nećeš osećati ovako kao ja u ovom trenutku mili moj dečače. Tako da dragi moji, koliko god se mi trudili da predvidimo sve mogućnosti, život je ipak kreativniji i iznova nam može pokazivati pregršt novih, tako da je najbitnije da mi vršimo roditeljski posao od srca i najbolje što umemo, to će sigurno učiniti da naša deca postanu dobri ljudi, a izazovi sa kojima se susrećemo na tom putu, nek vas ne brinu, oni zapravo pomažu da izgradimo najbolju verziju pre svega nas samih, a time i naše dece.
MAJKE KRALJICE
Znate šta drage moje mame, nema veće sreće i radosti od one koju nam pružaju naša deca! Njihovi osmesi, njihovi poljupci, njihovi zagrljaji, njihove reči su hrana za naše duše. Tako da svaki sekund, minut, sat, dan je vredan borbe koju vodimo sa svima ostalima kako bi usrećile naše male anđele, a to o kakvoj borbi je reč, naravno razumeju samo majke. O tome koliki je trud potreban da se sredi kuća, ispegla veš, spremi doručak, ručak i večera, koliko je potrebno vremena oko sređivanja dece za školu, vrtić, rođendane, proslave, da se sve to radi sa smeškom i radošću, kako pobediti i ubediti džangrizavog supruga da ispuni neku želju detetu, itd, itd, eeee to, to dragi moji samo majke znaju, stoga ona stara j"da je majka biti lako majka bi bio svako" apsolutno je tačna! Sve majke su KRALJICE, CARICE, SREĆNICE!!!! Tako da veliki pozdrav svim mamama i nikada nemojte zaboraviti da ste posebne i najbolje mame na svemu, jer to vaša deca znaju, verujte mi, iako vam se čini ponekad da nije tako, JESTE, I TE KAKO JESTE DRAGE MOJE, ZATO LJUBAV U SRCU, GLAVU GORE, I NASTAVITE DA KORAČATE KROZ ŽIVOT UZDIGNUTE GLAVE, BUDITE PONOSNE NA SEBE I VAŠE POBEDE SVIH ONIH BORVI KOJE STE VODILE ZA SREĆU SVOJE DECE!!!! BRAVO MAME, SVAKA VAM ČAST!!! Eto neka vas podstakne ovaj kratak tekst da zagrlite svoje majke, dok još možete, dok ne bude kasno i videćete na njihovom licu, onaj blagi smešak pun ljubavi, složićete se neprocenjivo...
Pa ćemo u komentarima da vidimo koliko smo uspeli da usrećio naše drage mame.
